Веома често се похвала користи као мотивационо средство којим се жели подстаћи ангажовање детета и неки облик његовог понашања. Међутим, треба разликовати две врсте похвала, које имају различит ефекат:

1. Уопштене похвале којима се процењује.
2. Описне похвале, односно похвале које код детета развијају свест о његовим способностима и постигнућима.

Прва врста похвала је веома уопштена и у себи не садржи опис понашања детета: „Ти си веома одговоран.“, „Поносна сам на тебе.“, „Ти си јако паметна девојчица.“ У оваквим похвалама детету се не саопштава шта је то у његовом понашању било позитивно и чиме је заслужило похвалу. Дете не добија јасну информацију о томе које су то активности које је пожељно да уврсти у своје понашање. То на неки начин указује да одрасли у сваком тренутку могу дати или ускратити похвалу, независно од понашања детета.

Друга врста похвала се односи на конкретне поступке и самим тим дете добија повратну информацију о оном што је пожељно и чему треба да тежи у свом понашању.
„Уложио си пуно времена и труда да се спремиш за писмени и добио си 5. То говори колико си упоран и одговоран.“, „Помогла си другарици да научи градиво које је пропустила у школи, јер је била болесна. Тоје лепо од тебе и указује да мислиш на друге људе.“, „Почистио си све лишће у дворишту и помогао ми у сређивању гараже. Био си заиста вредан.“ Овакве похвале су детету јасније и може да их разуме и осети на начин, као заслужене.